Podijeli članak

Neke večeri mi dođoše u san trojica partizana. Hasan, Jozo i Momo. Nije prvi put da mi u san dođu mrtvi ljudi, poznati ili nepoznati, ali ova trojica su bila nekako... Ma, bili su zbunjeni i dezorijentirani, kao da ih je neka teška nevolja dovela meni u san. Uredna sva trojica, zakopčana do grla, k'o da Titu na raport idu.

Što jest – jest, mora da je neka teška nevolja, čim se obraćaju meni a ne nekom iz struktura SUBNOR-a. Drug Momo je, nakon kraćega sašaptavanja između njih trojice, stao pred mene, salutirao i rekao: „Smrt fašizmu, druže Veso!“. Ja odgovorih: „Sloboda narodu“, kako sam iz filmova na Federalnoj televiziji čuo. Pita on mene: „Kako si, druže Veso?“. Ja kažem ono uobičajeno: „Dobro sam, k'o svi stariji ljudi...“. „Evo, mi smo došli u ime nas cirka 550 koji ležimo na Partizanskom groblju, da te nešto pitamo...“. Ja skontah da su poslali Srbina da me pita, k'o tako ću lakše reć´, ali ne pitah prekoviše.

„Pitajte“ rekoh. Drug Momo nastavi: „Čuj, druže Veso, nas na Partizanskom ima petstotinjak što ležimo tamo, što pravoslavnih, što katolika i muslimana, tako nam rekoše naši...“. Ja naivno pitah „Pa zar niste svi ateisti?“. Drug Jozo i Hasan se kiselo nasmiješiše, Momo odmahnu rukom i reče „Ma lažu ovi u filmovima... Kad je gusto, svi smo Boga prizivali. Jozi je i mrtvom brojanica u džepu ostala. Kod Hase još ušivene dove i hodžini zapisi u košulji u kojoj je ukopan. A ja se krstio do smrti, ovoga mi krsta, a bez popa i opijela me sahranili... Nji' dva bez fratra i hodže ali tak'a vremena b'jahu...“ Tu se Momo prekrsti dvatriput...

Nekako mi nestade strpljenja pošto sam te večeri namjeravao sanjati neko ženskinje iz glumačke branše, pa ih neuviđavno prekinuh riječima „Dobro, drugovi, nije lijepo upadati u nečiji san nepozvan. Pitajte što imate pitat' pa nazad na Partizansko. Lako mi je za vas, možete spavat' koliko vas volja...“.

Drug Hasan, očito elokventniji od Mome, reče: „Druže Veso, nama muslimanima je onomad bilo neugodno... Ono kad su učili dovu na Partizanskom. Nije, br'te, red. Bio bi red, ne branim, da su zvali i fratra i popa, da izuče one svoje Očenaše i Zdravomarije, po tom ćafirskom adetu... Ne volimo se mi partizani prebrojavat' po vjeri, ali tako biva... A oni samo dovu uče... Taman k'o da je svih 500 nas tamo pravovjernih...“ Ja se počešah po zaspaloj glavi i rekoh „Čujte, ja vam tu ne mogu ništa. Ne pitam se. Mogu samo napisat' da ste mi bili, da vam nije bilo pravo i to je to“. Njih tri se zgledaše, slegnuše ramenima i klimnuše neošišanim glavurdama. Stadoše u stav mirno i nasloniše stisnute šake na zulufe. „Hvala druže Veso! Preporučit ćemo te drugu Bogu! Praštaj na smetnji pri obavljanju sna. Smrt fašizmu!“. „Sloboda narodu“ rekoh s olakšanjem. 

Okrenuše se na peti i pođoše. Drug Jozo se povrati i upita: „Je li, druže Veso, koji je onaj suhi piturane kose što nije učio dovu nego stajao sa šakom na slijepoočnici? Onaj što švapskog ćuku dovodi nama na groblje da trči po nama?  Rekao bih da je kapitalista a ne partizan...“. „ A to...“, rekoh. „To je naš drug Sergio. On je prekaljeni partizan...“. Momo upita „Talijan?“. Ja velim „Ma nije, naš je čovjek... Pravi Mostarac i antifašista... “. Drug Jozo samo sumnjičavo zavrti glavom i ode. Drug Hasan pritegnu oprtače i sva tri nestadoše u prohladnoj mostarskoj jesenjoj noći. Kroz san se čuo Jozin glas pa sve dalji smijeh trojice mrtvih partizana...