Podijeli članak

Ne znam je li politički korektno reći da ne volim mačke? Hoće li na N1 onda reći da sam protiv mačje parade? Ili da ne volim životinje, što bi poličari rekli „kao takve“? Hoće li me onda proglasiti mačkofobom ili zoofobom? Reći će da nisam zoofilan, tj. human? Ili da sam antizoofil? Zoofob? Analogijom će doći do mnogih zaključaka. 

Ako ne volim mačke, onda ne volim životinje. Ako ne volim životinje, onda ne volim ni ljude. Ako ne volim ljude, a osam do dvanaest posto njih su homoseksualci, onda sam homofob. Dobar dio ljudi su crni ili kafeni, pa sam onda i rasist. Neki od njih su bijeli, pa sam i crni rasist. Neki su žuti pa će tako zaključiti da najviše mrzim žute jer je njih najviše. Kao kad su pitali Zegejca što je to nacionalist, a on odgovorio „Pa čujte, gospon, to vam je kad nekoji mrziju Srbe više neg' kaj je to normalno, ne...“.

Mačke baš, eto, nešto i ne gotivim. Malkice su mi odvratne. Između ostalog i zato što pogrešno tumače signale. Kad se čovjek namršti dok sjedi, one mu skoče u krilo. Njima su razrogačene oči znak prijetnje, stisnute oke su im odraz milošte i ugode. Pa kad vide da se mrštimo dok ih gledamo, one „hop“ i skoče nam u krilo na našu žalost i muku. Onda ljubazni domaćin, sluga mačketine, kaže da vam je mačka skočila u krilo zato što ste dobar čovjek a životinje to osjete. A vi biste, dok vam se zli stvor drži za nogavice podmuklim kandžicama i usput ih para, divnog stvora uhvatili za rep i tresnuli o zid. Najbolji dio je kad maleni skot počne brisati slinavi nosić o vašu košulju... 

Još su mi draži oni s kucama. Kad uđete u stan u kojem živi pas, odmah s vrata znate da tu živi pas i da je čovjek tu podstanar. Sav teren je obilježen mirisom. Ugodnim? Pa, ne baš. Ne znam koji su gori, oni mini molosi koji stalno prde ili lupoidi koji ne znaju hoće li vam skočiti u krilo ili odmah, bez predigre, početi pariti se s vama, vašom nogavicom ili cipelom. Kad čujem „Rex, silazi s kauča, imamo goste!“. Rex se tada lijeno spušta sa sjedala, gleda vas kao da ste mu pobili cijeli okot i spušta se negdje odakle vas može netremice gledati. Iz tog kutka se povremeno čuje potmuli zvuk od kojeg vam se ježi koža na vratu i diže kosa na glavi. To je onaj nečujni dio režanja koji je naše pretke tjerao u bjesomučni bijeg. 

Gazda zvijeri to i ne upraća, priča o vremenu i sportskoj kladionici. Povremeno se režanje pojača, pretvori se u lavež, zvijer laje u vašem pravcu a gazda govori „Ne boj se, neće ti ništa...“ i „Rex, miran! Miran Rex! Rex, sjedi...! Sjedi Rex!!!“. Vi se trudite ostati mirni dok slina curi niz sedam cenata duge očnjake monstruma ili pola centimetra duge zubiće maloga gada spremnog da vam pocijepa nogavicu.

Eto, ja rekoh to što mislim o životinjama unutar prostora u kojima žive ljudi. Neka mi svi zoofili oproste, neka me proglase zoofobom, ali ja rekoh, pa neka hapsi taj što za takve stvari hapsit' mora.