Podijeli članak

Narednik Stan i pozornik Blackmoore, obojica iz Santa Monice, jeli su svoje besplatne krafne iz Ulisove slastičarnice. Šećer u prahu im je padao u krilo pa nisu odmah vidjeli tamni lexus kako prolazi tik ispred njih. 

Vozač je zakačio jedna kola, zabio se u druga, krenuo u rikverc, udario treća kola i nastavio cik-cak. Blackmoore je zgrabio volan, Stan je stavio rotaciju na krov. Pojurili su za autom. Vozač kao da ih nije čuo, nastavio je strugati i lupati automobile. Kad su ga zaustavili, vidjeli su da je u autu starac sa šeširom, očito pijan. Blackmoore je vratio pištolj u futrolu i zamolio djedicu da iziđe iz kola. Djedica je na lošem engleskom trkeljao nešto o Hollywoodu i Angelini Jolie, pa ga je narednik Stan ljubazno zamolio da začepi staru i ofucanu labrnju, što je djedica i učinio. 

Bio je toliko pijan da se pridržavao za kola. Kad je trebao dodirnuti vrh nosa, prst mu se zabio u oko. Kad su policajci zatražili da hoda ravno, djedica je hodao u luku. „Oprostite, ne znam što mi je danas... Nekako sam... Znate, nekako ovaj asfalt nije ravan...“. Ubrzo je došla i ambulanta, starkelji su uzeli krv. Nije se bunio. Onda ga je Stan uhvatio za glavu a pozornik Blackmoore mu je stavio lisičine na stare ruke. Ugurali su ga u „maricu“ u kojoj se odmah raširio smrad skupog irskog viskija. Blackmoore je, ušavši za njim, zatvorio vrata kombija. Starkelja je s lisičinama na rukama dodirnuo šešir i pijanim glasom se obratio vozaču i medicinarima „Dobro večer, gospodo... Ja sammm... Ja sam Rade... Rade Šerbedžija... Glumac...“. Medicinarka Lewison je samo odmahnula glavom a vozač Hammad je stavio kragnu na usta, da što je manje moguće udiše alkohol iz organizma starog pijanca.

Pred sucem su gospodinu Šerbedžiji skinuli lisičine s ruku, i one s nogu, stavljene u međuvremenu. Dodirnuo je šešir i poklonio se sucu Lenoviczu. Nije govorio, policajci su mu rekli da drži jezik za zubima ako hoće zadržati staračko zubalo.

„Vozili ste u pijanom stanju, gospodine Serbe... Sirbe...“. „Šerbedžija. Rade Šerbedžija, na usluzi“, reče stari glumac i dodirnu obod šešira. Sudski policajac mu skinu šešir, sijeda kosa se prosu po pijanom licu bez previše bora. „Vozili ste u pijanom stanju, niste se zaustavili na upozorenje, lagali ste da niste pijani, napravili ste veliku materijalnu štetu na više automobila... Imate li što reći u vezi navedenog?“. 

„Imam, poštovani suče.... Ja sam Srbin, znate... Nemojte to nikomu reći, neka ostane među nama. Mi Srbi moramo piti. Još gore, ja moram glumiti zle Srbe i Ruse da bih zadovoljio prohtjeve svojih bližnjih... Sjetite se filma Angeline Jolie, ono U zemlji krvi i meda... Morao sam popiti pet litara lozovače i opet sam se zgadio svima osim sebi... Ili onog o Rusu koji krade američku djecu... Zato vas molim da budete... hik... blagi prema meni...“
Starac je pušten uz kauciju i sve se dobro završilo.

Je li sve baš ovako bilo?

Ne znam, ja sam pisac a ne novinar. Kolumna je književni žanr više nego novinarski. Priča je napisana prema, a ne po istinitom događaju. Uostalom, ja mislim da je sve bilo baš ovako nekako...