Podijeli članak

Neki dan sam opet išao na pogreb prijatelju. U ponedjeljak. Feđa je, da se zna, imao preko sedamdeset. Kad smo se upoznali, bio je mlađi od mene. Nije volio hodže, pa hodža nije bilo na sahrani. Nije volio ni fratre ni popove, pa ni njih nije bilo. Bili su mu žena i djeca, njih je volio.

Volio je i sunce, znao je po pola sata sjediti na suncu, ali sunca u ponedjeljak nije bilo. Volio je i mene, a ja sam, eto, za divno čudo, na vrijeme saznao i bio. Volio je Feđa ljude, njih je bilo puno na njegovu ispraćaju i ukopu. Hm... Pa nije Feđa baš mrtav. Živi u mom romanu Siesta Fiesta Orgasmo Riposo i u dvije priče u zbirci Polja Čemerike.

Feđa Pošković i ja smo se upoznali kad nam je svijet definitivno nestao i došao neki drugi kome smo bili nevični. On je prestao biti inženjer a ja više nisam bio student. On se nikad nije pomirio s ovim novim koji ga je udaljio od djece i posla, ja se sa novim kao ni sa starim svijetom nisam slagao. Bio mi je na prvi pogled zanimljiv. I još je. Kad bi pokucao na vrata i pitali za identifikaciju, on bi rekao „Šta pitaš!? Ili je Vlah il' Turčin!“. Pozdravljao je sve ljude u prolazu. Oni bi otpozdravili, čudno ga gledajući. Djeci bi se prvoj javljao. Jednom je stao pokraj pokrupnog tipa koji je ustrajno kopao nosinu. Feđa ga je netremice i sa iščekivanjem, ljubopitljivo promatrao. Na kraju je kopač nosa prekinuo svoju aktivnost i pogledao Feđu. „Ima li išta?“ – pitao bi Feđa. Lopač je pitao „Šta ima li šta?“. A Feđa je rekao „U nosu. Ima li u nosu šta?“.

Ne trebam spominjati da je Feđa često bio na rubu situacije u kojoj se dobije kvalitetan degenek... Sve što bi imao, dijelio bi. Usput bi govorio „Ušteđen novac je dvaput zarađen novac“. A onda bi mu rođak, antitalent za biznis, uzeo i profućkao svu ušteđevinu na neki samo njemu jasan posao. Od sendviča bi vam dao polovinu, obično veću. Isto je očekivao od drugih. Kad bi vidio da jedete nešto, stao bi pored vas, pokazao prstom u hranu i podignuo obrve, kao dijete kad pita „A gdje je meni to?“. A tek kad bi mi pričao o svom babi, Halilu, koji bi „šmajser za vrata kačio, a vrata nije ključav'o“...

Pokazao mi je sliku kuće u New Yerseyju, koju su njegova djeca (ili mala i zet), platili pola milijuna. Elem, tamna baraka, prozora nema. Feđa mi je rekao da su prozori s druge strane, veći je porez kad prozori bleje na ulicu. Pitao sam zašto je tako skupa ta baraka. On mi reče da je to tako jer tu nema crnaca. Onda sam ja rekao da su mogli ovdje kupiti baraku za stoput manje para, ni ovdje nema crnaca. Onda je Feđa javio svojoj djeci da sam ja rekao da oni žive u kokošinjcu. Oni meni poručili preko njega da su me prijavili kao međunarodnog terorista i da će me zatvoriti čim avion sa mnom stane u SAD-u.

Znam da većini vas nije umro nikakav Feđa. Mislite da ste u prednosti nad nama koji smo ga poznavali? Niste. Nije smrt najgore što vam se može dogoditi. Gore bi bilo da za života ne upoznate nikoga kao što je bio Feđa Pošković.