Podijeli članak

Povratnik iz Afrike, bivši vojnik Esteban Santiago, nagledan smrti, zapucao je na aerodromu i uzeo pet američkih života i oštetio šest. Desetke ljudi je zavio u crno, žedan smrti i gladan tuđeg bola. Vrag će ga znati kad čovjek postane ovisnik o tuđim smrtima, ali se otprilike zna kako. Pošalješ ga negdje gdje nekažnjeno može ubijati ljude, žene i djecu, platite ga i pohvalite, i dobijete Estebana Santiaga, osobu koja voli uzimati živote nepoznatim ljudima. 

Stvar je brzo nestala sa CNN-a i ostatka američkih televizija, čim se saznalo da pucač nije iz Afrike ni iz Azije. Nestala je s naslovnica magazina još prije nego što se pojavila. Nestala je poput vijesti o „oslobodilačkim“ akcijama Al-Qaede i onog filma u kojem Rambo pomaže „borcima za slobodu“ da se brane od zločestih Rusa. Usput, Vlada Afganistana pozvala je Rusiju da intervenira, Ramba i Ameriku nisu zvali jer su znali da su Amerikanci stvorili Al-Qaedu i talibane, ali to nije ova priča...

Ne mora čovjek biti zao da postane serijski egzekutor nepoznatih ljudi. Od tolike količine ljudi bez kolektivne prošlosti (SAD je mlađi od dosta hercegovačkih kuća), postoji veliki broj patoloških tipova spremnih ubijati nepoznate ljude, žene i djecu. Takvih se oslobodite šaljući ih da ubijaju u ime zemlje koja ih je poslala. Date mu odriješene ruke da se bavi onim što najviše voli. Ali, ponavljam, čovjek ne mora biti „patologija“ da bi to postao. 

Miš, štakor, popularna „pantagana“, pametan je stvor. Dva puta u mišolovku neće, na ljepilo stane i skine se s njega. Otrove već poznaje, neke izbjegava a na neke je već postao imun. Amerikanci, poduzetni kakvi jesu, iznašli su način smanjiti im broj u njujorškim kanalizacijama. U bure ubace dva štakora, dvije „pantagane“. Pantagane se prvo upoznaju, onda se sprijatelje. Par dana se druže, par dana zajedno gladuju i dosađuju se. Ne mogu igrati karte jer u krznu nemaju džepove u kojima bi ih držali, za mobilni nemaju para jer nigdje ne rade i nemaju rodbine u Švedskoj. Nakon još par dana, jedna gladna pantagana ubije drugu. Džabe zajednička nevolja, džabe višednevno prijateljstvo, glad čini svoje, štakor pojede štakora. Onda poduzetni Ameri ubace novu pantaganu. Pantagana u buretu odmah ubije novu, frišku pantaganu kojoj ne pada na pamet da pantagana hoće brata pantaganu ubiti i pojesti. Onda našeg pantaganu puste u kanalizaciju i on ubija redom, bez skrupula i milosti, male i velike, mlade i stare pantagane. Ubije stotine za svog kratkoga života, neke pojede a neke samo ubije, kao po navici. Kao što je dobri vojak Esteban ubio petero i ranio šestero. Pantagane, kao što znamo, nemaju zatvore, pa ne mogu krvožednu pantaganu zatvoriti ili spržiti na električnom stolcu, i tako spriječiti da dalje ubija.
Mosul je nestao s malih ekrana, baš poput Estebana Santiaga. Tamo je Amerika, kako kažu, napala Daesh, ISIL, Al Nusru ili nekog drugog koga su stvorili. Znam da to malo koga zanima, ali baš bih nešto volio znati bije li se tamo još i koliko će se odande vratiti ljudi – pantagana...