Podijeli članak

Budim se, 5.37, subota je. Suprug mi kaže – spavaj još malo. Poljubim ga i kažem – a ne, moram oprati kosu, dolazi nam on… Aleksandar mi uvijek kaže – mama, kako volim zaspat uz tvoju mirisnu kosu i zato jer si topla i meka. Sušim kosu i gledam se, a u ogledalu vidim ženu koja mi govori: ‘Osuši kosu, našminkaj se i obuci onu kućnu haljinu koju on voli’. Dolazi ti on. Dolazi mi moj sin u 10 sati. I moje misli otprije se odjednom rasprše jer on se pretvara u svaku moju misao i svaka moja misao se pretvara u njega.

Zove me moja mama oko 7.15, i viče po dalmatinski – alooo, dolazim i ja iz Splita. Dolazi mi i mama, mojoj sreći nema kraja. Uvijek je znala kad i na koji način je trebam. Kad je nije bilo kod kuće, mislila sam da je to onda kuća bez srca. Čudila sam se kako mi doda maramicu prije nego što kihnem, znala je kad ću se razboliti i po zvonu je znala koju sam ocjenu dobila u školi. Mislila sam da ima posebne moći znanja. Sad, kad sam majka, znam kako je znala. Jednostavno znaš, piše “Gloria“.