Podijeli članak

 

Natječaj za najbolji studentski literarni rad je zatvoren a imena pobjednika bit će poznata već sutra. Do tada možete pročitati još jedan od 37 pristiglih radova na naš redakcijski mail. Ovaj put objavljujemo literarni uradak autora Mateja Vrebca ' Osuđenik'.

 

Osuđenik

 

Zovem se Martin. Inače sam poznat po nadimku Cile. Danas je dan kada izlazim. Odslužio sam svoje. 20 prokletih godina sam proveo u zatvoru. Osuđen za što? Nešto što sam učinio? Ili nisam? Ne znam... Nisam ni sam siguran ali znam da je ovo prvi dan moje slobode. Upravo sam pokupio svoje stvari i uputio se prema izlazu. Vrata su se počela otvarati. Centimetar po centimetar otvarala su se preda mnom a uporedo je raslo moje uzbuđenje. Iako... nitko me nije tamo negdje u slobodi čekao. Kada su se vrata konačno otvorila kročio sam ne samo u slobodu, nego u novi život ..


Autobusna stanica se nalazila odmah ispred zatvora. Sjeo sam na prvi autobus i uputio se prema gradu. Tijekom vožnje razmišljao sam .. 20 godina sam proveo iza rešetaka zbog ubojstva. Ubio sam svoju najdražu. Onu koju sam dugo volio i bio njen. Ne znam zašto sam to učinio .. dapače ne znam ni jesam li... rekli su mi da jesam kada su govorili da ću narednih 20 godina provesti iza rešetaka... Nisam mogao odlučiti da li da započnem privatnu istragu zbog toga što sam učinio ili da jednostavno počnem iznova živjeti. Dok sam tako bio udubljen u misli, nešto je počelo lupati po autobusu. Autobus se zaustavio i vrata su se otvorila. Ušla je zadihana starica koja je izašla na prethodnoj stanici i potom shvatila da joj je ostala torbica te je hitro pojurila za autobusom i počela lupati po njemu da se zaustavi. Je li to bio neki znak? Da ona tako stara i nemoćna može učiniti nešto takvo... Jesam li ja prestar da učinim nešto takvo? Da idem za svojim? U mom slučaju istinom. Autobus je konačno stigao u obližnji grad. Mislio sam da bi umjesto u rodni grad bilo bolje tu ostati neko vrijeme dok ne razmislim o svemu. Izašao sam iz autobusa, uzeo svoje stvari i krenuo prema najbližem hotelu. Kada sam stigao, iznajmio sam sobu na nekoliko dana. Još nisam znao što da radim. Stalno mi je u glavi bila starica I njena torbica. Mislio sam da bi bilo najbolje iskoristiti ovo malo života što mi je ostalo za neke stvari koje nikada nisam uradio, a s druge strane... kakvog života? Nje više nema…


Mislio sam da bi bilo najbolje da istražim što se uistinu dogodilo...


1.    Dok sam tako ležao na krevetu u tamnoj sobi i razmišljao, netko je pokucao na moja vrata. Nadao sam se da je to večera koja već ionako kasni pola sata. Prišao sam vratima, otključao ih i otvorio. Prvo što sam vidio je bila cijev pištolja. Potom: Bang! Srušio sam se na pod .. Bio sam pogođen na isto mjesto gdje i moja najdraža .. U srce! Vidio sam kako tip stavlja pištolj u jaknu potom vadi sliku i baca je kraj mene.. To je bila slika moje žene. Potom se sagnuo i šapnuo: „Pozdravljaju te roditelji žene koju si ubio“! Njen otac me mrzio i prije tog stravičnog događaja, a koliko me nakon toga mrzio to ni sam Bog ne zna. Kažu da ljudski mozak nakon prestanka rada srca funkcionira još 6 min. Nisam baš siguran jer meni djeluje kao cijela vječnost!


2.    Dok sam tako ležao na krevetu u tamnoj sobi i razmišljao odlučio sam, prije nego li dođe večera koja je ionako kasnila skoro 15 minuta, otići prvom psihijatru koji bi mi pomogao da shvatim sve. Zgrabio sam jaknu i izašao. Čudno baš, čim sam izašao iz hotela ugledao sam preko puta psihijatrijsku ordinaciju. Pokucao sam na vrata i psihijatar me odmah primio jer nije baš imao nekog posla. Upoznali smo se i ispričao sam mu svoju priču. Da se apsolutno ničega ne sjećam od tog kobnog dana .. Znam samo da sam došao s posla i sjeo za večeru s njom! I tako. Seansa je počela. Psihijatar me nekom metodom, hipnozom ili nečim sličnim,  uputio u san ili javu. Ni sam ne znam. Vratio sam se u taj dan… Ulazim u kuću … ostavljam svoje stvari… silazim dolje i sjedam za stol… počeli smo jesti i čavrljati… Toga sam se i sječao … No, razgovor je postao ozbiljan. Počela je plakati I kroz suze mi je priznala da u njenom životu postoji neko drugi. Dalje mi dolazi .. Bivam zaslijepljen ljubomorom, prezirom… Mržnjom! Uzeo sam nož.... Dalje što se dogodilo nemam hrabrosti ni u sebi reći .. Znam samo da sam se nakon toga probudio u zatvorskoj bolnici... Tik! Buđenje! Psihijatar mi je rekao da sam odbijao vjerovati u to tako da sam to nekako I potisnuo tako duboko…Nisam ni znao jesam li kriv ili nisam ..  Sada kada konačno znam, otišao sam u svoju sobu, uzeo uže, prebacio ga preko radijatorske cijevi na stropu. Popeo sam se na stolicu,  stavio omču oko vrata i skočio… Udavio sam se… Mozak mi je radio još nekoliko sekundi no srce i duša ne .. Čuo sam da netko kuca na vrata .. Vjerojatno je večera…


Čini se da koju god odluku donio, zaslužena kazna me ipak sustigla.. Svo vrijeme sam bio osuđenik na SMRT!



Matej Vrebac